Интервју – Раде Јовановић („Вести“, Ужице, 30.07.2010.)

Раде Јовановић, сатиричар

ИЗ ЦРВЕНЕ БАНОВИНЕ

Раде Јовановић

Није сиротињска забава крива што политика подсећа на извесне активности карактеристичне за ову област међусобног општења, тим пре што у политици, баш као и код ове забаве, постоје повлашћени „другови одозго“, а као у ФИГУРАМА ВЕНЕРИС и у политици постоје бројни положаји, од којих је у народу најомраженији чувени „службени положај“, каже познати ужички сатиричар Раде Јовановић за „Вести“ поводом изласка нове колекције његових еротских афоризама под називом „Из Црвене бановине“ у издању зрењанинске „Агоре“

• Недавно сам прочитао да се „у књижарама може наћи нова књига еротских афоризама ветерана Рада Јовановића“. Нисам сигуран да ли је аутор нареченог цитата мислио да сте ветеран у афористици или у еротици.

– Руководећи се старом, добром српском „мудрошћу“, која више личи на неко подмукло спрдање са интелигенцијом баштиника политичке странке под уметничким именом ПУПС, ја сам овом књигом покушао да проверим да ли међу нама Сорабима постоји и наговештај самокритичности, или сви чврсто стојимо иза чувене пароле „Без старца нема ударца“, која неодољиво подсећа на најновије политичке слогане због којих ћемо, изгледа, изгубити и Косово. Наравно, испоставило се да никоме није чудно што у једној земљи, у којој веће повластице баштине и уживају пензионери него новорођенчад, најстарији житељи пишу књиге са еротском тематиком, а омладина егзистира у тужној улози „уживалаца пензија“, наравно дединих и бабиних.

У таквој Србији ја сам двоструки ветеран: продукт и антибирократске и сексуалне револуције, у којима смо сви ми поменути пензионери годинама дизали глас и руке, а пролазили као да смо дигли ноге. Ваљда зато што је политика курва, и ми смо били нека врста Казанова, али у негативном смислу, јер од те политике нисмо никад добили ништа, пошто је она са нама годинама само флертовала… Тако су настајали политички афоризми и књиге, а у мојој глави бујала нерешива дилема да ли сам ја писао сатиру или еротску причу о животу обичних Срба у последњих 30 година.

• Пре неколико година професор Пашић објавио је збирку љубавне поезије, ви пишете еротске афоризме, док неки млађи ужички писци тематизују Косово. Да ли то значи да сте се зарад еротског „седмог неба“ одрекли „небеског царства“?

– Не треба нипошто очекивати од једног срећника какав сам ја, који је имао прилику да последње деценије живота проведе као припадник Небеског Народа, да и за тренутак пожели да и у „оностраном животу“ осети све чари „небеског царства“ а ла Србија, тим пре што постоји и олакшавајућа индиција да не може „два пута исто“ да вас задеси у животима. Професор Пашић је показао да ова тематика није табу тема за извесне године живота, које млађим генерацијама личе на неко проклетство, и да свако доба живота представља, увек жив и провокативан, изазов, који је и мене натерао да, без реалног покрића, дирнем у област која „бежи“ од мене. Ја то конкретно саопштавам у једном афоризму који гласи: „Мајке не избегавају разговор са кћеркама о сексу. Увек науче нешто ново!“

Међутим, моја негативна, непријатна и посредно стечена искуства на овом плану, како би рекли наши политичари, кандидују ме да и ја себи узмем право да имам своје мишљење, које врло често, попут пријатељског савета, може представљати утеху или опомену читаоцима да ништа на овом свету није ново, и да су понекад негативна искуства едукативнија од најсофистициранијих начела.

Да на крају, бар једном, озбиљно одговорим на постављено ми питање, ја ћу и даље писати искључиво политички афоризам, а због коинциденције политике са сексом, не треба се чудити могућој дилеми многих грађана која се може сажети у једно, наизглед злонамерно, питање: “Јесмо ли ми данас жртве неке, и које, од револуција: почевши од антибирократске, петооктобарске па до сексуалне револуције? Јесмо ли ми, овако или онако, ЦРВЕНА БАНОВИНА?“ Уосталом, опет ја кажем у једном афоризму: „И секс је као историја. Стално се понавља!“

• Владета Јеротић тврди да је политички нагон у Срба јачи чак и од сексуалног?

– Политички нагон у Срба јачи је и од нагона за самоодржањем што се најбоље огледа у чињеници да нас већ дванаест година нико није бомбардовао, али да је ефекат исти, јер, како каже Отац Нације, што Срби стекну у рату, изгубе у миру, а сви знамо да смо у рату стекли солидан број ратних злочинаца, а да смо једва успели сачувати њих двојичицу. Нико не говори да је због изолација и санкција, које је тај пар „српских хероја“ заслужио својим „чојством и јунаштвом“, помрло од глади, зиме и осталих недаћа бар десет пута више нас у Србији него што је било жртава у Сребреници. Ми смо таква нација, још од НОБ када су партизани пуцњем у једног Немца убијали сто Срба у знак одмазде. То је политички нагон, који је довео до чињенице да смо ми једини народ који побеђује са више жртава од пораженог непријатеља.

Таква брига о људима и људском животу довела нас је до апсурдне ситуације да, као и све ствари, покушавамо и проблем наталитета решавати У ХОДУ! У мојој књизи „Из Црвене бановине“ покушао сам, вероватно безуспешно, скренути пажњу на трагичан апсурд таквог начина очувања нације афоризмом: „Изумрле цивилизације су жртве теорије да се проблеми наталитета могу решавати у ходу!“ којим, рече мој рецензент Витомир Теофиловић, сам доказао да афоризам може бити суптилан спој теоријског и сликовитог стила само кроз једну есејистичку минијатуру. Наравно, ову трагичну истину и опомену читаоци и одговорни за нашу будућност ће регистровати – у ходу…

Стога се поставља питање да ли ћемо ми бити запамћени само као народ који је извозио памет, а имали смо будала за извоз

• Критичари истичу социо-психолошку вишеслојност ваше нове књиге. Зар је „сиротињска забава“ постала толико компликована?

– Све је почело од чувене српске фудбаломаније, која је без потребе напунила нама Србима уши теоријом да је фудбал најлепша споредна ствар на свету, иако су наши дедови, а сигурно и времешни очеви, били сигурни да постоје много узбудљивије игре (и предигре) на трави од фудбала, који је довео до апсурда да многи млади мужеви боље знају на ком месту се налазе Звезда или Партизан, а не и њихова изазовна супруга. То је довело да компликоване ситуације, не на фудбалском терену, већ на плану трајности бракова, јер се, опет по свим фудбалским прописима, бод на страни почео рачунати као два код куће, што је опет довело до појаве да супруге лепше бајке причају мужевима него деци! Наравно, све те компликације могу кулминирати најнепријатнијом ситуацијом за јаторне мачо типове: да их супруга превари са љубавницом. О изузетној компликованости сиротињске забаве најбоље сведочи податак да се још увек за љубавни троугао није пронашао Питагора.

• Како успевате да не прекорачите границу доброг укуса у сфери еротике?

– Једноставно, најпровокативније и најаутентичније еротске афоризме не објављујем, нарочито не у књизи која мора имати своју неопходну „црту“ испод које се не сме пасти кад је у питању поштовање читалаца и познаника, јер граница доброг укуса не сме бити повређена ни по цену жртве материјала. Ова област има своје чари и изазове само ако се не угази у баналност, ако реч не буде јача од пуког наговештаја појма или ситуације. Једном речју, ако у сваком тренутку будете свесни да чувате свој реноме писца и не атакујете на добар укус и принципе читалаца који у рукама држе ову књигу. Јер, као што писци знају, и за књиге: лепота је пролазна… кроз руке!

• Светислав Басара је својевремено оптуживао Вука Караџића за појаву комунизма у Србији. Ви очигледно баштините Вуково наслеђе на другачији начин. А можда је и комунизам на овим просторима био нека врста „црвене бановине“?

– Ова „Црвена бановина“ има у наслову везе са Вуком, али нема везе са појавом комунизма, баш као ни Вук Караџић са Марксом и Енгелсом. „Бановина“ је књига о изузетном значају хумора у свакодневном животу или како рече мој рецензент „без Ероса нема ни личне ни општељудске динамике, енергије стварања, радости живљења… Завладао би Танатос, начело смрти преузело би кормило од начела живота!“

• Које афоризме лакше пишете: политичке или еротске?

– Много лакше пишем политичке, вероватно што је политика, чак и код најпотентнијег дела становника наше Србије, бацила у запећак еротику из кога је тек неће моћи извући свеприсутне телевизија и естрада, које вечни проблем мушко-женских односа, драму која траје од памтивека, решавају начином пуним предрасуда о доминацији једног пола. То се у овој књизи избегава низом парадокса са значењским обртом.

За разлику од еротских афоризама, много ми је једноставније и причињава ми веће задовољство и сатисфакцију кад политичарима и влади бацим неку свакодневну истину у лице, као у афоризму:

МАЗОХИСТИМА НЕ ТРЕБА МНОГО. СРЕЋНИ СУ ШТО СУ СРБИ!!!

• Како објашњавате то да често ваше еротске афоризме разумемо као политичке?

– Асоцијације понајбоље сведоче о томе у каквој се политичкој клими и атмосфери одвија наш свакодневни живот последњих година. Наравно, уз логичну ограду да није сиротињска забава крива што политика подсећа на извесне активности карактеристичне за ову област међусобног општења, тим пре што у политици, баш као и код ове забаве, постоје повлашћени „другови одозго“, а као у ФИГУРАМА ВЕНЕРИС и у политици постоје бројни положаји, од којих је у народу најомраженији чувени „службени положај“.

• Поводом ваше нове књиге кажу и да сте „достојан настављач народних мајстора еротске прозе“. Да ли је можда на помолу и нови Косовски циклус из пера Рада Јовановића?

– Не верујем да више има шансе за српску народну јуначку песму, јер је највероватније да ће све што се убудуће буде писало о Косову бити на енглеском језику, а то не смета нашим политичарима, који на све препоруке и условљавања страних политичара, да покажу како владају енглеским језиком, одговарају: „Разумем!“

• У анкети бањалучког сатиричног часописа недавно сте проглашени за једног од најбољих српских сатиричара. Опет, поводом нове књиге кажу да сте „изванредан борац у бригади Ероса против Танатоса“. У чему је тајна доброг духовног здравља Рада Јовановића?

– У имену… Нема успеха без РАДА!

• У овом броју „Вести“ доминирају еколошке теме. Шта бисте поручили младим Ужичанима на ту тему?

– Жао ми је, али у ужичкој плажи могу се летос купати само ИМУНИ, мада смо, и не рачунајући плажу, сви скупа у г…..а до гуше!!!

Зоран Јеремић
[Недељник „Вести“, Ужице, 30. јул 2010.]

ИЗ „ЦРВЕНЕ БАНОВИНЕ“

Са добром мачком сваки месец је фебруар!
Жена је као књига. Најузбудљивија је кад дођеш до средине!
Женске ноге су као другарице. Тешко је наћи нераздвојне!
У браку се осећам као фудбалски судија. Имам два помоћника!

Knjiga: „Iz Crvene banovine“ – Rade Jovanović

Овај унос је објављен под Интервјуи и означен са , , , . Забележите сталну везу.