Raspričavanje #2 [Aleksandar Čotrić]

SERIJA

Pre nego što sam došao u Srbiju, potrudio sam se da što više saznam o toj zemlji i njenim ljudima. U enciklopedijama i na internetu pronašao sam podatke da u Srbiji žive Srbi koji govore srpski jezik, pišu ćirilicom i ispovedaju pravoslavnu veru. Znajući da me Srbiji čekaju poslovne obaveze, u Londonu sam se upisao na kurs srpskog jezika.

Međutim, prilikom prvog dolaska u tu zemlju nemalo sam se iznenadio kada mi je policajac na aerodromu u Beogradu rekao:

– Buenos dias, senjor!

Bio sam uveren da mi se ovako obraća jer misli da dolazim sa španskog govornog područja.

Kada sam seo u taksi, vozač, koji je znao po koju englesku reč, rekao mi je da se zove Miguel Anhel, i da je šteta što ne znam španski. Na ulazu u glavni grad, pored autoputa na tabli je pisalo: Blanko Siduad. Ka centru grada vodio je bulevar koji se zove Huan Karlos Garsija.

– Zašto se bulevar zove ovako? – pitao sam.

– Čudi me da ne znate, gospodine. Huan Karlos Garsija je mučki ubijen u 14.876. epizodi serije „Između ljubavi i mržnje“. Bio je plemenit čovek, nesrećno zaljubljen u Margaritu Rosa de Fransisko, a ubio ga je njen bivši mladić Hose Alfredo – odgovorio mi je taksista.

Idući ovim bulevarom stigli smo na glavni gradski trg koji je krasio spomenik jednoj mladoj ženi.

– Ko je ona? – zanimalo me je.

– Spomenik je podignut u čast dvadesthiljadite epizode serije „Tajanstvena žena“, u kojoj glavnu ulogu tumači Grasija del Toro. Spomenik je podignut pre dve godine i trebalo je da i ona dođe na otvaranje, ali nije mogla jer je snimajući jednu scenu pala s konja na hacijendi gazde Morijentesa.

– Vi odlično poznajete latinoameričke serije – morao sam da primetim.

– U pravu ste, ali to je, kako da kažem, i moja profesija.

– Vaša profesija?!

– Jeste. Diplomirao sam na fakultetu na temu: „Uticaj scenarija telenovela Glorije Peres na stvaralaštvo Murila Benisija“. Ali, nažalost, nema posla za mene. Mnogo je ljudi koji su diplomirali na latinoameričkim serijama, pa moram da radim kao taksista.

Pošto me je dovezao na odredište, pozdravio sam se sa Miguelom Anhelom. Zaboravio sam da ga pitam, kako je dobio to ime, ali, kad razmislim, moje pitanje skoro da je izlišno.

Uputio sam se ka predstavništvu firme „Bogota“, u kojoj je trebalo da potpišemo ugovor, ali nisam nikoga zatekao. Čovek koji obezbeđuje zgradu rekao mi je da će zaposleni doći za jedan sat, dakle oko jedanaest časova.

– Zašto tako kasno? – upitao sam.

– Radno vreme počinje  kada se završi repriza serije „Salome“. Možete da sednete u baštu obližnjeg restorana.

Dok mi se obraćao nije podizao pogled s monitora. Najpre sam mislio da čuvar osmatra ulaz u zgradu, ali sam onda video da i on s pažnjom prati pomenutu TV-seriju. Prihvatio sam njegov predlog, i seo sam u baštu restorana „Akapulko“ da bih popio piće. U vinskoj karti sam pročitao da služe čileanska vina, tekilu i „sol“ pivo. Ali, konobara nije bilo nigde. Pojavio se posle dvadesetak minuta, uplakan. Rekao je da je upravo ubijen Hose Armando don Rikardo.

– Gde se to dogodilo? – prestrašeno sam ga upitao.

– Na ranču senjora Alehandra Antunesa – odgovorio mi je.

Potom je seo skrušeno i glavu je zario u šake. Povremeno je jecao, a krajem stolnjaka je brisao oči.

Kada sam shvatio da se nije dogodilo stvarno ubistvo, pokušao sam da ga utešim, govoreći mu da je to samo TV-serija, ali nije vredelo. Konobar nije bio sposoban da nastavi posao. Žalost za don Rikardom verovatno je bio razlog što se zaposleni iz firme „Bogota“ toga dana nisu pojavili na poslu.

Sledećeg dana u državi je zbog ove smrti proglašen dan žalosti, pa se nije radilo. Građani su se upisivali u knjigu žalosti, a predsednik vlade je poslao telegram saučešća Rikardovoj porodici i bratskom narodu njegove zemlje.

Na glavnom gradskom trgu, kod spomenika Grasiji del Toro, održan je veliki protestni miting protiv mučkog ubistva Hose Armanda don Rikarda. Na više mesta video sam da se skupljaju potpisi na peticiji da se njegov ubica Danijel Kasteljo Maljarino osudi na smrtnu kaznu.

Napuštajući Srbiju neobavljena posla, pitao sam carinika:

– Šta se to dogodilo sa Srbima? Zašto ste se poistovetili sa junacima latinoameričkih serija?

– Nije se to dogodilo slučajno, senjor – objasni mi on – još pre mnogo godina prozvali su nas „balkanska Kolumbija“.

© Aleksandar Čotrić

__________
Priča „Serija“ je objavljena u autorskoj knjizi Aleksandra Čotrića: „Obeležene priče“ (Aurora, 2006). [Aleksandar Čotrić]
Овај унос је објављен под Приче и означен са , , . Забележите сталну везу.