Raspričavanje #1 [Zoran Spasojević]

AMERIKA IMA RUPU

„Od kad postoji zemaljski globus, nije viđeno da je jedna nacija uspela, skoro širom sveta, da toliko snizi inteligenciju, moralnost i kvalitet čoveka. Ja optužujem Sjedinjene Američke Države da su počinile i da čine neprekidni zločin protiv čovečanstva.“

Anri de Monterlan

Zvoni telefon, podižem slušalicu i čujem kuma: „Pasoš mi je u američkoj ambasadi. Srbijo, ćao! Nisi mi više potrebna.“

AMERIČKI VOJNIK JE PRIPADNIK NAJBOLJE VOJSKE NA SVETU. Kragujevac, Srbija, 21. januar 1991. Pijem kafu i gledam SKY NEWS. Pustinja u Iraku. Posmatram domete operacije Pustinjska oluja. Zarobljeni irački vojnici ljube čizme američkim vojnicima dok im ovi uz grohotan smeh prosipaju „koka-kolu“ po ošišanim glavama.

Vodim dedu na jahanje. Ima neku smešnu, plehanu uniformu i dugačku motku: stidim se zbog toga. Uzjahuje konja, mamuza ga i uvek juri prema obližnjoj vetrenjači. „Điha! Ja sam Don Kihot!“ viče on. Baš tako: „Ja sam Don Kihot.“

UGROŽENA BEZBEDNOST AMERIKE. Mogadiš, Somalija, 31. decembar 1992. (BBC) – „Američki predsednik u poseti američkim pobedničkim trupama u operaciji Povratiti nadu. Tom prilikom dao je sledeću izjavu: „Somalija je ugrozila nacionalnu bezbednost SAD. Zbog toga ćemo je uz pomoć ostalog miroljubivog i demokratskog dela čovečanstva surovo kazniti.“

Opijam se jednom nedeljno. Pijem dok ne povraćam. Dok mi drže led na čelu, proklinjem vino.

VOJSKA PLANIRA DA ZAMRZNE TRI MILIONA SRBA. Milano, Tenesi, SAD, 1. januar 1993. (AR) – Vojska planira da zamrzne i premesti tri miliona Srba koji su se naselili pre hiljadu godina u Bosni i Hercegovini i na taj način ugrozili vitalne interese SAD. Pol Lefevr iz Odeljenja za unutrašnje poslove SAD, koje takođe radi na tom planu, juče je izjavio da će Srbi biti poprskani dvema hemikalijama, što će rezultirati brzim gubitkom telesne toplote. Ovo će se izvesti, rekao je, u nekoj noći kada temperatura bude sasvim niska.*

Deda uključuje video i prekida babinu omiljenu sapunsku operu. Na ekranu crnja naizmenično ševi dve dugonoge plavuše: podrazumeva se da je slika začinjena odgovarajućim stenjanjem. Baba okreće glavu od TV ekrana, skida naočari, demonstrativno gasi slušni aparat i kaže: „Kad se pređe crta, lako se stiže u ništavilo.“

AMERIČKA VOJSKA POBILA SAMO NEOPHODAN BROJ IRAČKIH CIVILA. Vašington, Bela kuća, 13. januar 1993. (CNN) – Predstavnik za štampu Bele kuće izjavio je večeras, na konferenciji za štampu u Beloj kući, povodom ponovnog odbrambenog američkog napada na Irak: „Civila smo pobili samo koliko je bilo neophodno.“

Deda voli da se igra. Ima veliki sto. Svakog jutra na njemu je nova igračka. Jutros su to sveži beli bubrezi, dar njegovog kasapina. Ne zna šta bi s njima. ljut je. Ustade i lupi levom šakom po stolu: beli bubrezi poskočiše. Baba i ja se zgledasmo. Deda se malo trže, lice kao da mu omekša a usne se razvukoše u osmeh. Brzo lupi desnom šakom po stolu: beli bubrezi ponovo poskočiše. Deda podvrisnu i nastavi da lupka naizmenično, u laganom ritmu.

Ženeva, Ujedinjene nacije, 23. januar 1993. (SKY NEWS) – Visoki funkcioner OUN, koji je želeo da ostane anoniman, izjavio je našoj dopisnici: „Ujedinjene nacije služe kao pokriće svakog američkog nasilja nad pravima i slobodama naroda.“

Zvoni telefon, ponovo kum: „Hej! Kupio sam karirane pantalone. I privikavam se na američku hranu: po ceo dan jedem hamburgere. Da ne zaboravim: i nalivam se „koka-kolom“. Nadam se da ću zbog toga, jednog dana, biti very, very happy.“

WATER CLOSET

Pada kiša u gradu. Jaka kiša, ali ne dovoljno jaka da spere štroku sa ulica. Kasno je da se negde sklonim: i gaće su mi mokre. ljut sam: u januaru treba da pada sneg. Stižem kući. Stavljam jaknu na radijator, ostale krpe ubacujem u veš-mašinu i odlazim u kupatilo. Ležanje u kadi me je preporodilo. Otpijam gutljaj švercovanog viskija i bacam se u fotelju. Cigaretu i TV palim istovremeno. Nisam uhvatio početak, ali mislim da se radi o američkom filmu. Bračni par na ekranu mi je poznat? Gledam. Starija gospođa kritikuje svog muža zbog rasipanja novca poreskih obveznika na humanitarnu pomoć i Plave nokšire. „Šećeru, humanitarna pomoć izgladnelim i ratujućim je prava stvar“, odgovori joj muž i pljesnu je po uvelim guzovima. „Šta bismo radili sa hranom kojoj je prošao rok upotrebe? Šta bismo sa lekovima proizvedenim pre pet, šest ili deset godina?“ – pita je muž dok sipa viski u duboke čaše. „Sve bismo bacili na đubre ili uništili, a to, šećeru, košta. Košta i zagađuje našu lepu zemlju, naš vazduh, našu vodu“, malo zastade, počeša šuljeve, ubaci led u čaše i nastavi, „a dobijamo: zdravu životnu sredinu, pare od UN i zahvalnost čovečanstva.“

Vodim dedu na jahanje. Sada je obučen i opremljen kao kauboj. Uperio je konjušaru kolt među oči. „Ha! pazi šta radiš. Ja sam Vajat Erp!“ – kaže on. Da, tako je kazao: „Ja sam Vajat Erp.“

SJEDINJENE DRŽAVE UMOČILE PRST U VRELI BOSANSKI LONAC. Vašington, Bela kuća, 24. februar 1993. (AFP) – Američki predsednik izdao naredbu da vazdušno-desantna operacija, tajno nazvana Operacija padobransko odnošenje đubreta, može da otpočne. Kako transportnim avionima preti opasnost od vatre svih mogućih protivavionskih sistema sa zemlje, bacanje humanitarne pomoći odvijaće se sa velikih visina.

Potrebna mi je samo jedna rečenica da završim priču. Može i prosta, ali prava. Žena mi stoji iza leđa i, osećam to, čita moj rukopis. „Zašto pišeš samo o budalama? Što ne pišeš kao ostali: o ljubavi, moru, suncu, cveću, o zelembaćima na primer?“ – pita me milujući mi ramena. „Ne umem“, rekoh posle dužeg razmišljanja.

HITLEROVA LOBANJA NA PRODAJI. Bon, 25. februar 1993. (DIE WELT) – Danas je obelodanjeno da su u Moskvi u ruskom državnom arhivu pronađeni, navodno, Hitlerova lobanja i podaci o njegovim poslednjim danima. Po rečima direktora arhiva, Sergeja Mironjenka, Hitlerova lobanja će biti prodata. Direktor je zagolicao znatiželju novinara spominjući da postoji „senzacionalan materijal“ o privatnom životu nemačkog firera i njegove ljubavnice (na kraju žene) Eve Braun, odbijajući iz komercijalnih razloga da tako izazovan štof krčmi besplatno pred njima. Iz pouzdanih izvora saznajemo da je američka vlada uslovila moguću dodelu kredita Rusiji poklonom u vidu gore pomenute lobanje.

„Što ne pišeš o stradanju Srba u ovom ratu?“ – pita me baba. „Ne umem“, kažem joj posle kraćeg razmišljanja.

Iznerviran babinom upadicom prekidam s pisanjem i uključujem televizor. Pomalja se debela grana. Oko nje je omotan debeo konopac. Kamera ga prati i polako se spušta prema zemlji – negde na sredini, između grane i zemlje, vidi se kraj kanapa: završava se omčom. Kamera se malo udaljava i vidim kako je omča obgrlila vrat nemačkom ovčaru. Kamera se lagano spušta prateći grudni koš i stomak nesrećnog psa: rasporeni su čitavom dužinom. Kamera ide dalje i zumira karton koji je bodljikavom žicom pričvršćen za zadnje noge. Jasno se vidi natpis ispisan crvenom bojom: „SRPSKA SVINJA“.

Zvoni telefon. Moj prijatelj, daroviti pisac, plače u slušalicu: „Užas je moja jedina tema. Ali užas rata koji se nadvija nad mojom zemljom sve teže podnosim: plačem nad nesrećom svog naroda. Divim se junacima na bojištu, ali nisam spreman da uzmem pušku u ruke: izgleda da nemam muda za to. Nemam! Moj Gospode.“

UREĐUJE SE LOVIŠTE VELIKE SILE. Peking, 26. februar 1993. (THE NEWS) – Kineski listovi pišu da se sa okončanjem hladnog rata i raspadom Sovjetskog Saveza gubi uticaj Rusije na Balkanu. Na taj način Amerika ostaje jedini vlasnik Lovišta. Kako saznajemo iz pouzdanih izvora, Amerika je već počela sa uređivanjem Lovišta. Saznajemo takođe da će pristup biti dozvoljen samo onima koji budu mogli dobro da plate.

Zvoni telefon. Ponovo moj kum: „Nema ništa od moje američke vize. Te demokrate su mi kazale: „POPUNJENO“. Pokušaj da mi to objasniš. Moraš!“ „Hoću, boli me kurac“, kažem i spuštam slušalicu.

BLOKADA SRBIJE JE USPELA. Vašington, travnjak ispred Bele kuće, 25. maj 1993. (CNN) – Predsednik dovršava šišanje trave. Zadihan staje ispred kamera i daje sledeću izjavu: „Blokada Srbije je uspela. Srpska deca više neće videti čokoladu.“

Vodim dedu na jahanje. Sada je obučen kao Indijanac. I konja je ofarbao. Zateže luk i otpušta strelu. Strela se zariva u mapu sveta koju je pričvrstio na obližnje stablo. Ne sjahujući izvlači strelu i kaže mi: „Hej! Amerika ima rupu.“ Odlično sam čuo: „Amerika ima rupu“.

Primećujem da je proleće najzad stiglo. Odlazim izvan grada na reku da na miru razmislim o danima koji mi predstoje. Sklizao sam se niz obalu uzvitlavši prašinu. Zaustavio sam se kod same vode. Bliži se veče, nisam razmišljao, samo sam buljio u vodu. Na lice mi slete komarac. Pljesnuh se po obrazu i ubih ga.

Napomena:
* Podnaslov i tekst u pasusu preuzeti su, sa izvesnim izmenama, iz priče „Odlasci“ Donalda Bartelmija.

© Zoran Spasojević

__________
Priča „Amerika ima rupu“ je objavljena u autorskim knjigama Zorana Spasojevića: „Kratke priče bez muke“ (Alma, 2003, 2006) i „Tu zeka pije vodu“ (Alma, 2008). [Zoran Spasojević]
Овај унос је објављен под Приче и означен са , , . Забележите сталну везу.